Istorija Švedske

Kratak sažetak istorije Švedske

U 17. veku, Švedska je bila mnogo veća nego danas. Zemlja je imala veliku vojsku koja je u ratu osvojila mnogo teritorija. Švedski kralj Karl XII želeo je da Švedska postane još veća. Zbog toga je želeo da pobedi Rusiju. Ali 1709. godine švedska vojska izgubila je odlučujuću bitku protiv Rusa kod grada Poltave u današnjoj Ukrajini. Nakon tog poraza, Švedska više nije bila velika sila u Evropi. Švedska je tokom svoje istorije bila uključena u mnoge ratove, ali od 1815. godine zemlja je bila u miru.

U 19. veku, Švedska je bila siromašno seljačko društvo. Sredinom 19. veka, švedski farmeri su imali nekoliko loših žetvi zaredom. Hrane nije bilo dovoljno za sve, a ljudi su gladovali. Zbog toga su mnogi ljudi odlučili da napuste Švedsku kako bi pronašli bolji život. Između 1850. i 1914. godine, kada je počeo Prvi svetski rat, oko milion Šveđana emigriralo je u Sjedinjene Države – što je bilo više od petine cjelokupne švedske populacije. Ali oni koji nisu mogli da priušte da emigriraju ostali su u Švedskoj.

Otprilike u isto vreme, mnogi ljudi su smatrali da Švedska crkva ima previše moći i da je staromodna i nepravedna u držanju starih ideja i vrednosti. Bilo je i ljudi koji su mislili da kralj ima previše moći. U 19. veku gotovo svu vlast – u društvu kao iu porodici – imali su muškarci. Oni koji to nisu prihvatili ponekad bi bili isključeni od strane prijatelja i porodice.

Švedska crkva je imala uticaja na mnoge stvari, uključujući i neke od zakona u Švedskoj. Mnoge navike i tradicije potiču iz crkve.

Krajem 19. veka u Švedskoj se osnivalo sve više industrija, posebno u velikim gradovima Štokholmu, Geteborgu i Malmeu. Industrijski radnici su često dobijali niske plate i morali su da rade duge dane. Oni su bili nezadovoljni svojim uslovima i ušli su u sukob sa vlasnicima kompanija. Radnici su hteli da promene svoju situaciju, ali to je bilo teško. Vlasnici kompanija imali su mnogo novca i puno moći. Ali bilo je mnogo radnika i mislili su da će i oni biti jaki ako se udruže. Tako su se organizovali, osnivali udruženja i političke stranke i na taj način mogli da počnu da menjaju uslove za radnike.

Početkom 20. veka, razmena Švedske sa drugim zemljama počela je da raste. Trgovina sa drugim zemljama je rasla, a ljudi su mogli putovati između zemalja bez pasoša.

Dva svetska rata

U prvoj polovini 20. veka bila su dva velika rata. Oba rata su počela u Evropi, ali su se uključile i zemlje iz ostatka sveta. Iz tog razloga su poznati kao svetski ratovi.

Prvi svetski rat je počeo 1914. godine. Mnoge evropske zemlje su se borile u ratu. Nakon četiri godine, 1918. godine, rat je završen i mir je uspostavljen. Ali do tada je umrlo 20 miliona ljudi.

Švedska nije bila uključena u Prvi svetski rat, ali je ipak uticala na zemlju. Tokom rata je bilo nestašice hrane. Mnogi ljudi su bili nezadovoljni svojim uslovima i bilo je nemira i nereda u mnogim mestima širom zemlje, posebno u gradovima. Mnogi su mislili da će švedski radnici izvesti revoluciju, ali su političari bili primorani da slušaju ljude i onda su odlučili napraviti velike promene. Riksdag je 1919. godine odlučio da radni dan ne može biti duži od osam sati, a iste godine žene su dobile pravo glasa na izborima za Riksdag.

Između ratova, 1919–1939

Tokom 1920-ih, uslovi su se poboljšali za mnoge Šveđane. Ljudi su hteli da utiču na društvo i počeli su da se zajedno bore za poboljšanje, kao što je bolje stanovanje. Mnogi ljudi su živeli u hladnim i zapuštenim stanovima i počeli su tražiti da se gazda bolje brine o njima. U to vreme osnivaju se i mnoge narodne gimnazije i udruženja za obrazovanje odraslih. To su bile škole koje je svako mogao pohađati. Kao rezultat toga, više ljudi je steklo obrazovanje – ne samo onih koji su imali priliku da idu na fakultete i univerzitete i koji su to mogli priuštiti. Ljudi su općenito videli da mogu uticati na svoj razvoj kao i na razvoj zemlje, a to je ojačalo demokratiju u Švedskoj.

Globalni Tehnološki i Ekonomski Napredak

Stvari su išle dobro u mnogim zemljama 1920-ih, ne samo u Švedskoj. Ekonomski izgledi su se poboljšali u velikim dijelovima sveta i dogodilo se mnogo dobrih stvari. Razvijeni su novi lekovi, ljudi su mogli slušati radio emisije, a bilo je moguće telefonirati iz SAD-a u Evropu. Mnogi političari i naučnici radili su na tome da svet učine boljim mestom.

Rasna Biologija i Njen Uticaj u Švedskoj

Ali, neki naučnici su smatrali da se ljudi mogu podeliti na rase i da su neki ljudi bolji od drugih. Ovi naučnici su bili poznati kao rasni biolozi. Dok su neki ljudi prihvatili ovakve ideje, mnogi drugi su shvatili da bi one mogle voditi ka rasizmu i diskriminaciji. U Švedskoj su posebno Jevreji, Sami i Romi postali žrtve rasizma i diskriminacije koji su proizašli iz rasne biologije.

Institut za Rasnu Biologiju u Švedskoj

Godine 1922, u Švedskoj je osnovan prvi takav institut na svetu – Institut za rasnu biologiju, poznat i kao Statens institut för rasbiologi (SIFR). Institut je imao ključnu ulogu u promovisanju eugenike i rasne biologije u Švedskoj i bio je direktno uključen u švedske eugeničke programe, uključujući politiku prisilne sterilizacije. Zadatak Instituta bio je da istraži uzroke kriminala, alkoholizma, psihičkih problema i drugih socijalnih izazova koje su smatrani problemima švedskog društva.

Institucija je imala značajnu podršku i financiranje od države. Njegove aktivnosti uključivale su širok spektar studija, od antropometrije do genealogije i genetike, i bile su usko povezane sa švedskim zakonima o sterilizaciji usvojenim 1934. i 1941. godine. Ovi zakoni su omogućili prisilnu sterilizaciju osoba koje su smatrane genetski „nepoželjnim“, što je uključivalo osobe sa mentalnim bolestima, fizičkim hendikepima i onima koji su pokazivali „asocijalno ponašanje“.

Hiljade ljudi je nasilno sterilisano, što znači da su operisani protiv svoje volje kako bi se sprečilo da ikada imaju decu.

Značajne Figure

Jedna od ključnih figura u Institutu bio je Herman Lundborg, prvi direktor Instituta. Lundborg je bio zagovornik čiste švedske „rase“ i verovao je u zaštitu švedske populacije od „rasnog propadanja“. Nakon Lundborga, direktor Instituta postao je Gunnar Dahlberg, koji je imao umereniji pristup i kritikovao neke od Lundborgovih metoda. Pod njegovim vođstvom, fokus Instituta pomaknut je više ka medicinskoj genetici i statistici, smanjujući naglasak na eugeničkim politikama.

Uticaj i Posledice

Rad Instituta i povezane eugeničke politike izazvali su značajnu kontroverzu, kako u Švedskoj tako i internacionalno. Institut je prestao sa radom 1958. godine, ali je njegov uticaj na švedsku socijalnu politiku i naučne krugove ostao trajan. Diskusije o etici i posledicama njegovih aktivnosti nastavljaju da budu relevantne u raspravama o ljudskim pravima i genetici. Godine 1976. u Švedskoj je zabranjena sterilizacija ljudi, što je bio jedan od poslednjih koraka u demontaži institucionalizovane eugenike u zemlji, stavljanje tačke na jedno kontroverzno poglavlje u istoriji švedske nauke i politike.

Ekonomska Kriza i Uspon Totalitarizma

Godine 1929. došlo je do sloma berze u Njujorku, u SAD. Vrednost dionica je brzo pala, a mnogi ljudi su izgubili mnogo novca. Kompanije su bankrotirale, a mnogi ljudi su ostali bez posla i bili su primorani da prodaju svoje domove. To je uticalo na ekonomiju celog sveta, a početkom 1930-ih i u Evropi je došlo do ekonomske krize sa velikom nezaposlenošću. Mnogi ljudi su postali siromašni i zabrinuti za svoju budućnost.

U Nemačkoj su nacisti došli na vlast 1933. Nacisti su verovali da neki ljudi, poput Jevreja, Roma i homoseksualaca, nisu iste vrednosti ili dostojanstva kao drugi ljudi. Vođa nacista Adolf Hitler rekao je da su Jevreji opasni i štetni za Nemačku. Mnogi Nemci su postali siromašniji i nadali su se da će se vratiti bolja vremena. Mnogi su verovali u Hitlera i njegovu nacističku stranku, a sve je više ljudi počelo mrzeti Jevreje. Mržnja prema Jevrejima poznata je kao antisemitizam. Nacisti su Jevrejima i Romima oduzeli građanska prava, a mnogi od njih su zatvoreni i ubijeni.

Društvene Promene u Švedskoj tokom Velike Depresije

Ekonomska kriza pogodila je i Švedsku. Trećina svih švedskih radnika je u to vreme bila nezaposlena. Mnogi od njih su želeli promene, a nakon izbora 1932. počeli su ih viđeti. Socijaldemokratska radnička partija (Socialdemokratiska arbetarpartiet) je iz izbora izašla kao najveća stranka u Riksdagu, a zajedno sa drugom strankom, Ligom poljoprivrednika (Bondeförbundet), počeli su menjati mnoge stvari. Jedna od takvih promena bilo je osiguranje za slučaj nezaposlenosti, što je značilo da radnici mogu nastaviti primati novac od države čak i ako ostanu bez posla. Ostale promene su uključivale svačije pravo na godišnji odmor i da bi svi trebali dobiti bolju penziju. Penzija je isplata koju primate svakog meseca kada ostarite i prestanete raditi.

Ideja iza mnogih od ovih promena bila je da oni koji imaju novca trebaju pomoći onima koji nemaju toliko novca. To su činili plaćajući veće poreze. Političari su potom novac od poreza podijelili grupama u društvu kojima je bio potrebniji. Političari su rekli da žele stvoriti društvo koje je pravedno i ravnopravno. Ovo društvo je čak dobilo i svoje ime: Folkhemmet, ili Narodni dom. Ali nisu svi bili dobrodošli u Folkhemmet. Određene grupe ljudi, poput Samija i Roma, nisu uživale ista prava i uslove kao drugi Šveđani.

Kolektivni Pregovori i Švedski Model

Ali političke promjene su bile uspešne na mnogo načina, a stvari su se poboljšale za Švedsku. Mnoge promjene su bile moguće jer su različite grupe u društvu pregovarale jedna s drugom i postigle dogovore o stvarima koje su bile dobre za Švedsku. Jedan čuveni pregovor dogodio se 1938. godine, kada su se dvije velike organizacije sastale u Saltsjöbadenu, jugoistočno od Stockholma, da pregovaraju o platama radnika. Organizacije su bile radnički sindikat Landsorganisationen i Sverige (LO) i Svenska Arbetsgivareföreningen (SAF), Švedsko udruženje poslodavaca. U pregovorima su odlučili kako će sarađivati ​​i dogovarati se o plaćama radnika u budućnosti. Ova saradnja između poslodavaca i zaposlenih postala je poznata kao „švedski model“ i veoma je važna za razvoj švedske privrede.

Drugi svetski rat, 1939–1945

Drugi svetski rat je počeo 1939. Ono što je započelo bio je napad nacističke Nemačke na Poljsku, ali su ubrzo i druge zemlje bile uvučene u rat. Na jednoj strani bili su nacistička Nemačka, Japan i Italija. S druge strane su bili Sovjetski Savez, Velika Britanija, Francuska, Sjedinjene Države i mnoge druge nacije.

Za Jevreje su stvari postale još gore tokom rata. Nacisti su ih sakupili i odveli u velike logore gde su mnogi od njih ubijeni. Ovi logori su poznati kao koncentracioni logori. Šest miliona Jevreja su ubili nacisti tokom Drugog svetskog rata u onome što je postalo poznato kao Holokaust. Romi i Poljaci su takođe bili žrtve genocida. Nacistička Nemačka je takođe ubila hiljade drugih ljudi, uključujući osobe s funkcionalnim oštećenjima, političke protivnike i homoseksualce.

Švedska se nije borila u Drugom svetskom ratu. Švedska vlada nije želela da Švedska bude uvučena u rat, a tokom njegovog ranog dela, Švedska je pristala učiniti mnoge stvari koje je zahtijevala nacistička Nemačka. Među njima je bilo zaustavljanje nemačkih Jevreja koji su pokušavali da pobegnu u Švedsku. Ali Švedska je takođe pomagala neprijateljima nacističke Nemačke tokom rata. Švedska je takođe pomogla svom susjedu, Finskoj, na primer, tako što je pozvala 70.000 finske dece koja nisu mogla ostati sa svojim porodicama da dođu i žive kod švedskih porodica.

Posleratni period

Drugi svetski rat je završio 1945. Nacistička Nemačka je izgubila rat, ali na neki način su svi bili gubitnici. Mnogi gradovi su bombardovani u ruševine, a između 50 i 60 miliona ljudi je poginulo.

Ekonomski oporavak i socijalni razvoj

Posle Drugog svetskog rata svi su se složili da niko ne želi treći svetski rat. Zemlje su počele da rade zajedno kako bi izbegle nove ratove. Ova saradnja se nastavlja i danas i poznata je kao Ujedinjene nacije (UN). UN rade na promicanju mira i sigurnosti u svetu te na odbrani i unapređenju ljudskih prava. 1948. godine, države članice UN-a glasale su za usvajanje Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Gotovo sve svetske nacije su članice UN-a.

Budući da Švedska nije bila u ratu, švedske kompanije su mogle početi proizvoditi i prodavati svoje proizvode i usluge vrlo brzo nakon rata. Mnoge zemlje su htele kupiti proizvode i usluge iz Švedske, a švedske kompanije su ostvarile veliki uspeh. U periodu nakon rata, Švedska je doživela značajan ekonomski rast i razvoj. Tokom 1950-ih i 1960-ih, švedska ekonomija je procvetala zahvaljujući jakoj industrijskoj bazi, inovacijama u tehnologiji i efikasnom modelu socijalne države koji je pružao dobrobit svim građanima. Švedska je postala poznata po svom modelu visokog oporezivanja koji finansira široki spektar socijalnih usluga, uključujući zdravstvo, obrazovanje i socijalnu zaštitu, čime je postavila temelje za visoki životni standard svojih građana.

Švedska u međunarodnim odnosima

Takođe, Švedska je igrala važnu ulogu u međunarodnim odnosima, promovišući mir i stabilnost, kao i ljudska prava i održivi razvoj. Uspostavila je reputaciju kao jedna od vodećih zemalja u promicanju globalne diplomatije i saradnje, često zauzimajući neutralan stav u međunarodnim konfliktima.

Inovacije i savremeni izazovi

U novijim decenijama, Švedska je nastavila da se razvija i prilagođava promenljivim globalnim ekonomskim i političkim uslovima. Zemlja je ostala predvodnik u inovacijama, posebno u oblastima tehnologije, energetike i ekološki održivih rešenja. Švedske kompanije poput IKEA, Volvo, i Spotify postale su globalni simboli švedske inovativnosti i poslovnog uspeha.

Pored toga, Švedska se suočava i sa izazovima kao što su integracija imigranata, održavanje socijalne kohezije i suočavanje sa ekološkim izazovima. Vlada nastavlja da radi na politikama koje promovišu održivi razvoj, ravnopravnost i inkluziju, što Švedsku čini jednom od lidera u globalnim naporima za bolji svet.